ПОСЛАНИК ПРВЕ СКУПШТИНЕ ОСМАНСКИХ СРБА У СКОПЉУ НА СРЕТЕЊУ 1909. ГОДИНЕ ИЗ БЕРАНА  ЦЕМОВИЋ Анта МИЛАН

ПОСЛАНИК ПРВЕ СКУПШТИНЕ ОСАМНСКИХ СРБА У СКОПЉУ НА СРЕТЕЊУ 1909. ГОДИНЕ ИЗ БЕРАНА 
ЦЕМОВИЋ Анта МИЛАН учитељ-школски надзорник
(1880 - 1933)

Просвјетни и национални радник, дугогодишњи учитељ и надзорник основних школа, хонорарни наставник од часа беранске Гимназије и Педагошког одјeљења. Рођен је 14. јануара 1880. године у селу Буче код Берана, у породици знаменитог доњовасојевићког главара и првака Анта Делевића-Цемовића. Основно образовање стекао је у школи код манастира Ђурђеви Ступови, XXVI коло Учитељске школе са учитељским испитом зрелости завршио је школске 1900/1901. у Алексинцу као државни питомац Министарства иностраних дјела Књажевине Црне Горе у генерацији са Павлом Чубровићем и Миланом Ненадовићем (Цимбаљевићем). 
Први пут у просвјетној служби постављен је 13. септембар 1901. за учитеља Основне школе на Полици а потврђен 18. новембра 1902. и остао до 26. августа 1906. ! када је са истим датумом актом Министарства иностраних дјела Књажевине Црне Горе постављен за школског надзорника прекограничних црногорских основних школа у Турској граници за подручје Скадра, Увца и Васојевића, а касније и Андријевици (1909). Школске 1906/07. помиње се у Школи код Манастира а такође и Доњој Ржаници, а током 1914-16. на Бучу! 
Као човјеку од повјерења Књажевског двора на Цетињу повјерено му је формирање већег броја основних школа у заграничним областима уз црногорску границу. Ослобођењем и припајањем сјеверних крајева Краљевини Црној Гори, одређен је да изврши припремне радње на формирању школске општине у новоослобођеним крајевима као и оснивању Ниже државне гимназије у Беранама 1913. године. 
Послије Првог свјетског рата, решењем Извршног народног Одбора у Подгогорици од 27. децембра 1918. поново је постављен за привременог школског надзорника беранског среза, коју дужност је вршио до разрешења 9. јануара 1921. и именован за учитеља у Бијелом Пољу (9. јануар 1921-24. мај 1922). По потреби службе био је ангажован у раду беранске Гимназије школске 1919. и 1921. за хонорарног наставника од часа за српски језик, математику и ботанику; и Педагошком одјељењу школске 1921/22. за српски језик. 
Потом је стечајем премјештен у Рожаје (24. мај 1922 - 26. октобар 1923), одакле је крајем октобра 1923. поново постављен за привременог школског надзорника беранског среза, а потом за учитеља беранске основне школе (26. април-27. јул 1926), са којег мјеста је именован за управитеља Женске занатске школе и наставника рачуна и геометрије. Од фебруара 1931. налазио се стално на боловању „пошто је његова болест такве природе да му не дозвољава рад у одјељењу“. 
Током читавог периода службовања запажена је његова жива друштвена активност у раду разних просвјетних и друштвених форума гдје је обављао бројне и одговорне дужности: дјеловође књижничара и читалаца „Учитељског удружења Васојевићке нахије“ (1902), предсједника беранског учитељског удружења (1905), а по ослобођењу Берана октобра 1912. обласног управитеља. Указом Министарства просвјете од 16. јуна 1913. именован је за ванредног члана Просвјетног савјета; Испред беранског округа октобра 1918. делегиран је за посланика Велике народне Скупштине у Подгорици која је прогласила уједињење; биран је за члана беранског Окружног школског одбора (1920), пословођу и члана школског Одбора (1923), предсједника бирачког одбора за избор народних посланика (Беране, септембар 1927), предсједника Одбора за издржавање Више самоуправне гимназије (1929). 
Војни рок је служио у црногорској војсци Првом балканском и Свјетском рату на дужности бригадног интенданта. Капитулацијом Црне Горе одведен је у Аустроугарску интернацију, логор Болдогасон, и тамо остао до окончања рата. Бавио се научним радом. Сарађивао је у Цариградском гласнику, цетињском Учитељском листу и Гласу Црногорца. Своја предавања: Народни обичаји у служби васпитања, и Формални ступњеви (1909) приручник за учитеље НОШ награђен од Књажевског Министарства, публиковао је као посебна издања. 
Сматран је великим организатором, способним и вриједним просвјетним радником, уважаван за једног од најспремнијих учитеља ових крајева, оцјењиваног од стране просвјетних инспектора одличним оцјенама. За рад на народном просвјећивању одликован је: Даниловим орденом петог степена (1906) и орденом Св. Саве четвртог реда (1922). Из брака са Милицом Бакић, обродили су потомство: Драгомира (1912), Слободана (1912), Бранислава (1913), Наду (1919) и Чедомира (1921). Преминуо је послије дужег боловања 26. маја 1933. у Беранама и сахрањен на варошком Српском православном гробљу.

Извори података:
1. АСЖ МПНРС, Г-183, Службенички лист/Централни, Цемовић Милан, Ц - VI, бр. 23.
2. Алексиначка учитељска школа - Споменица Педесетогодишњи преглед Прве учитељске школе 1871 - 1921. школске године, израдио Ј. С. Јовановић, Ниш, 1921. стр. 180/14.
3. Народна просвета, 1933. бр. 78. стр 7. Љубомир Ивезић: Миљан Цемовић, некролог.
4. Некролози објављени у периодици: Слободна Мисао, Никшић, 1933, бр. 21. стр. 2; Политика, 9. јун 1933. стр. 3; Правда, 10. јун 1933. стр. 2; Време, 12. јун 1933. стр. 8; Зетски гласник, 14. јун 1933. стр. 2
5. Проф. Душан Вуклетић: Полимске светиљке, Београд, 2005. стр. 127. Милан Цемовић.

Напомена аутора: У школск документима води се под именом Миљан или Милан Делевић-
Цемовић, мада се лично потписивао као Милан Цемовић. На споменику је уклесано име Миљан!

В. ДАЦГ Службенички лист!

Пише Зоран Зечевић